Pero, nažalost nemam popise svih belina, skupljao sam od 80-ih beline 7x7 i veće, a ovo sam slučajno otkrio. Naime, hteo sam da nešto stavim na blog pa sam prelistavao neke stare brojeve Vjesnikovog Kviz i skenirao sam ovu križaljku. U međuvremenu uzeo sam primerak Feniks (br. 456) koji sam dobio na susretima enigmata u Kikindi, da i iz njega nešto skeniram, i tako sam naleteo na ovu (istu belinu) križaljku.
Najbolje je da mi pošalješ na adresu firme, jer mi tu poštar donosi lično, a za primerke Feniksa koje mi pošalješ pokušaću da ti se revanširam tako što ću probati da ti sastavim nekoliko enigmatskih priloga. Pozdrav, Mile.
Već duže vremena razmišljam o tome da i ja kažem koju; povodom ovih nejednojajčanih Krsmanovićevih ukrštenica-bliznakinja, te odnosa nekih enigmata prema toj i sličnim pojavama. Nesrećna enigmatika je jedino "stvorenje" sa umnom pozadinom u kojoj se enigmatskim zakonodavstvom bave ljudi kojima enigmatika, niti je jača strana, ni prevelika ljubav, a ni uvažen prijatelj. Tako se propisuju najnevjerovatnije norme "enigmatskog ponašanja", od mjerenja samo njima znanom spravom, kaloričnosti riječi, gustine suglasnika, prozirnošću monotonih riječi, njima nedostojnih ukršteničarskog tretmana, do mnoštva nelogičnosti i besmisla, ka što je npr. negiranje nekoliko vrsta riječi koje poznaje naš pravopis.I dok imamo hrpe pisanog, te audio i video materijala, od najprimitivnijih turbo-folk-rok sadražaja do čudnih "literarnih ostvarenje", koja njihovi autori i njhove mecene nastoje umnožiti u što više "primjeraka" i tako ih utjerati u uho i dušu neprobirljivog slušaoca i čitaoca, dotle je sirota ukrštenica osuđena na "ljubav za jednu noć" i svako repriziranje je izgleda, bogohulno. Predmetna bjelina i nije bila za repriziranje, ali slične stvari bi trebalo uvesti u praksu da bar autoru bude dozvoljena da s vremena na vrijeme podsjeti na svoja uspjela ostvarenja. Ako se kao moralna zapreka javlja "honorar", samo pominjanje te riječi na ovim prostorima, je šaljiva kategorija. Ako je pak u pitanju samoprisvojeno pravo nekih izdavača, da je "pravo na raspolaganje nečijom intelektualnom svojinom" isključivo njihovo pravo, e to je već vrlo ozbiljno. Ali o tome se iz nekih razloga i ne govori, iako su oni koji zapaze "iglu u plastu" mogli da zapaze i cijela enigmatska izdanja, i to u solidnom nizu, davno objavljenih radova. Bolje bi bilo uvažena gospodo da se bavite onim radovima koji ne zaslužuju ni prvo objavljivanje, a nekamoli reprizu. Novo Zekić
Očigledni je da ovako veliki (po broju reči) zaslužuje da se na njega i odgovori.
Novo, najpre da ti kažem da situacija u izdavaštvu nije ni malo ista kako je bilo pre 30-40 godina (ovo se uglavnom misli na staru SFRJ). Sada vladaju neki drugi odnosi (ekonomski) koji se MNOGO razlikuju od nekih starih pravila i odnosa u ekonomiji.
Naime, sada kada neki enigmata pošalje neki svoj rad nekom izdavaču (dnevnim novinama, ilustrovanom časopisu, enigmatskom časopisu................), nakon objave u tom časopisu ili novinama, autor tog rada više nema NIKAKVA prava na taj svoj rad. Razlog je taj što redakcije svih dnevnih, periodičnih i ostalih novina u Srbiji insistiraju na tome da im se slanjem svoga autorskog rada automatski na njih i prebace sva prava za dalja objavljivanja (u ovom našem, enigmatskom slučaju, na enigmatske priloge). Ovo praktično znači, da izdavač može nečiji rad da objavi koliko god hoće puta, bez da ima ikakvu obavezu (da plati ponovo honorar) prema autoru (jer je platio za prvu objavu).
Možda ovo nekome izgleda kao nekorektan stav izdavača, ali ako se pogleda iz ugla izdavača može se zaključiti da je ovakav stav ipak ispravan. Naime, izdavači novina tretiraju enigmatiku (ukrštenice i ostale enigmatske vrste) isto kao i ostale priloge u novinama. Tako, recimo ako neko napiše reportažu o, npr Loznici, i to objavi dnevni list br.1, normalno je da će taj list da se zaštiti, i da ne dozvoli da se isti tekst pojavi i u drugim dnevnim novinama (naravno taj isti list može da ponovo objavljuje dotični tekst koliko god hoće puta). Tako isto štite i svoju enigmatiku.
Kada je ESS potpisivao ugovor o saradnji sa Ringijerom (izdavač Blica i Alo) insistirano je na tome da im su prenesu autorska prava na njih. To praktično znači da ja (Mile Janković) koji je sastavio skandinavku koja je danas objavljena u listu Alo, NIKAKO NE SMEM (inače imaju potpuno pravo da tuže drugog izdavača. ako je objavio nešto što je već objavljeno u njihovim novinama) da je objavim u bilo kom dugom listu, novinama........, a list Alo može da je objavljuje koliko god hoće puta.
Ponovno objavljivanje istih radova, koji su već objavljeni u istom listu NE PODLEŽE nikakvim pravnim sankcijama (do mile volje mogu da se objavljuju reprinti).
Doduše, u ovo konkretnom slučaju, prvi objavljivač je odavno otišao u večna lovišta, pa Feniks i nema nikakvih potreba da nekog tuži, ali ne znam šta bi bilo da je dotična skandinavka (ili njen deo) prvo bila objavljena u, recimo Kvizorami, Kviskoteki.........
Zaključak za kraj: NEMA OBJAVLJIVANJA ISTIH RADOVA u različitim novinama, osim ako hoćeš da rizikuješ da te neko još i tuži zbog tvog (ne)rada (jeste smešno, ali nažalost tako je, nisi ukrao ničiji rada, ali možeš da nagrabusiš)
Što se tiče drugih primedbi, (ne)postojeće reči, kvalitet radova, to je za neku drugu priču.
Dakle to ide ovako. Ja pošaljem rad određenom listu i za njega dobijem (ako dobijem?) određeni honorar ako se rad objavi. Onda taj list posle određenog vremena taj rad ponovi, ali ovaj put nema honorara, jer sam u autorskom ugovoru svojim potpisom dozvolio da rad posle prvog objavljivanja više nije moj. Normalno list će se prodavati i sa tim ponovljenim radovima po istoj sceni, ali autoru nema ništa - čak ni tantijeme, po ugledu na pisce kada im se objavljuju nova izdanja knjiga, a ni muzičkog dinara, što ga dobijaju muzičari za puštanje (ponavljanje)svoje muzike u kafićima i sl. Bilo bi realno, da ne kažem humano, da autor svakim drugim objavljivanjem svog rada (ne svojom voljom) dobija pola honorara. Ovde sam mislio isključivo na autorsku enigmatiku, dok ova druga (neautorska) nije bolje ni zaslužila. Lozničanin
Миле, да ли су та "инсистирања" издавача законски регулисана? Мислим, да интелектуална својина постаје ИСКЉУЧИВО њихово власништво, да могу да објаве укрштеницу (чланак, прилог) колико год пута хоће и да могу да туже свакога ко објави тај прилог? Да ли ја могу да тужим издавача што је објавио мој рад неколико пута, а за тај ми рад платио само једном (ако и тада)?
Укратко, да ли за те своје работе (у погледу енигматских творевина) издавачи имају законско упориште?
9 коментара:
Hvala Mile na upozorenju. Pozdrav, Pero
p.s. Kako si to otkrio, imaš popise svih bjelina?
Pero, nažalost nemam popise svih belina, skupljao sam od 80-ih beline 7x7 i veće, a ovo sam slučajno otkrio.
Naime, hteo sam da nešto stavim na blog pa sam prelistavao neke stare brojeve Vjesnikovog Kviz i skenirao sam ovu križaljku. U međuvremenu uzeo sam primerak Feniks (br. 456) koji sam dobio na susretima enigmata u Kikindi, da i iz njega nešto skeniram, i tako sam naleteo na ovu (istu belinu) križaljku.
Hvala ti. Mogao bih ti poslati još Feniksa (za nagradu), pa mi javi adresu. Pozdrav, Pero
Evo Pero adrese,
EN-PRESS
Čika Stevina 2/5
21000 Novi Sad
Najbolje je da mi pošalješ na adresu firme, jer mi tu poštar donosi lično, a za primerke Feniksa koje mi pošalješ pokušaću da ti se revanširam tako što ću probati da ti sastavim nekoliko enigmatskih priloga.
Pozdrav, Mile.
Već duže vremena razmišljam o tome da i ja kažem koju; povodom ovih nejednojajčanih Krsmanovićevih ukrštenica-bliznakinja, te odnosa nekih enigmata prema toj i sličnim pojavama. Nesrećna enigmatika je jedino "stvorenje" sa umnom pozadinom u kojoj se enigmatskim zakonodavstvom bave ljudi kojima enigmatika, niti je jača strana, ni prevelika ljubav, a ni uvažen prijatelj. Tako se propisuju najnevjerovatnije norme "enigmatskog ponašanja", od mjerenja samo njima znanom spravom, kaloričnosti riječi, gustine suglasnika, prozirnošću monotonih riječi, njima nedostojnih ukršteničarskog tretmana, do mnoštva nelogičnosti i besmisla, ka što je npr. negiranje nekoliko vrsta riječi koje poznaje naš pravopis.I dok imamo hrpe pisanog, te audio i video materijala, od najprimitivnijih turbo-folk-rok sadražaja do čudnih "literarnih ostvarenje", koja njihovi autori i njhove mecene nastoje umnožiti u što više "primjeraka" i tako ih utjerati u uho i dušu neprobirljivog slušaoca i čitaoca, dotle je sirota ukrštenica osuđena na "ljubav za jednu noć" i svako repriziranje je izgleda, bogohulno. Predmetna bjelina i nije bila za repriziranje, ali slične stvari bi trebalo uvesti u praksu da bar autoru bude dozvoljena da s vremena na vrijeme podsjeti na svoja uspjela ostvarenja. Ako se kao moralna zapreka javlja "honorar", samo pominjanje te riječi na ovim prostorima, je šaljiva kategorija. Ako je pak u pitanju samoprisvojeno pravo nekih izdavača, da je "pravo na raspolaganje nečijom intelektualnom svojinom" isključivo njihovo pravo, e to je već vrlo ozbiljno. Ali o tome se iz nekih razloga i ne govori, iako su oni koji zapaze "iglu u plastu" mogli da zapaze i cijela enigmatska izdanja, i to u solidnom nizu, davno objavljenih radova.
Bolje bi bilo uvažena gospodo da se bavite onim radovima koji ne zaslužuju ni prvo objavljivanje, a nekamoli reprizu.
Novo Zekić
Očigledni je da ovako veliki (po broju reči) zaslužuje da se na njega i odgovori.
Novo, najpre da ti kažem da situacija u izdavaštvu nije ni malo ista kako je bilo pre 30-40 godina (ovo se uglavnom misli na staru SFRJ). Sada vladaju neki drugi odnosi (ekonomski) koji se MNOGO razlikuju od nekih starih pravila i odnosa u ekonomiji.
Naime, sada kada neki enigmata pošalje neki svoj rad nekom izdavaču (dnevnim novinama, ilustrovanom časopisu, enigmatskom časopisu................), nakon objave u tom časopisu ili novinama, autor tog rada više nema NIKAKVA prava na taj svoj rad. Razlog je taj što redakcije svih dnevnih, periodičnih i ostalih novina u Srbiji insistiraju na tome da im se slanjem svoga autorskog rada automatski na njih i prebace sva prava za dalja objavljivanja (u ovom našem, enigmatskom slučaju, na enigmatske priloge).
Ovo praktično znači, da izdavač može nečiji rad da objavi koliko god hoće puta, bez da ima ikakvu obavezu (da plati ponovo honorar) prema autoru (jer je platio za prvu objavu).
Možda ovo nekome izgleda kao nekorektan stav izdavača, ali ako se pogleda iz ugla izdavača može se zaključiti da je ovakav stav ipak ispravan.
Naime, izdavači novina tretiraju enigmatiku (ukrštenice i ostale enigmatske vrste) isto kao i ostale priloge u novinama. Tako, recimo ako neko napiše reportažu o, npr Loznici, i to objavi dnevni list br.1, normalno je da će taj list da se zaštiti, i da ne dozvoli da se isti tekst pojavi i u drugim dnevnim novinama (naravno taj isti list može da ponovo objavljuje dotični tekst koliko god hoće puta). Tako isto štite i svoju enigmatiku.
Kada je ESS potpisivao ugovor o saradnji sa Ringijerom (izdavač Blica i Alo) insistirano je na tome da im su prenesu autorska prava na njih. To praktično znači da ja (Mile Janković) koji je sastavio skandinavku koja je danas objavljena u listu Alo, NIKAKO NE SMEM (inače imaju potpuno pravo da tuže drugog izdavača. ako je objavio nešto što je već objavljeno u njihovim novinama) da je objavim u bilo kom dugom listu, novinama........, a list Alo može da je objavljuje koliko god hoće puta.
Ponovno objavljivanje istih radova, koji su već objavljeni u istom listu NE PODLEŽE nikakvim pravnim sankcijama (do mile volje mogu da se objavljuju reprinti).
Doduše, u ovo konkretnom slučaju, prvi objavljivač je odavno otišao u večna lovišta, pa Feniks i nema nikakvih potreba da nekog tuži, ali ne znam šta bi bilo da je dotična skandinavka (ili njen deo) prvo bila objavljena u, recimo Kvizorami, Kviskoteki.........
Zaključak za kraj: NEMA OBJAVLJIVANJA ISTIH RADOVA u različitim novinama, osim ako hoćeš da rizikuješ da te neko još i tuži zbog tvog (ne)rada (jeste smešno, ali nažalost tako je, nisi ukrao ničiji rada, ali možeš da nagrabusiš)
Što se tiče drugih primedbi, (ne)postojeće reči, kvalitet radova, to je za neku drugu priču.
Dopuna - nema objavljivanja ni DELOVA radova uzetih iz drugog autorskog rada koji je već objavljen. Ovde je u pitanju taj drugi slučaj.
Dakle to ide ovako. Ja pošaljem rad određenom listu i za njega dobijem (ako dobijem?) određeni honorar ako se rad objavi. Onda taj list posle određenog vremena taj rad ponovi, ali ovaj put nema honorara, jer sam u autorskom ugovoru svojim potpisom dozvolio da rad posle prvog objavljivanja više nije moj. Normalno list će se prodavati i sa tim ponovljenim radovima po istoj sceni, ali autoru nema ništa - čak ni tantijeme, po ugledu na pisce kada im se objavljuju nova izdanja knjiga, a ni muzičkog dinara, što ga dobijaju muzičari za puštanje (ponavljanje)svoje muzike u kafićima i sl.
Bilo bi realno, da ne kažem humano, da autor svakim drugim objavljivanjem svog rada (ne svojom voljom) dobija pola honorara. Ovde sam mislio isključivo na autorsku enigmatiku, dok ova druga (neautorska) nije bolje ni zaslužila.
Lozničanin
Миле, да ли су та "инсистирања" издавача законски регулисана? Мислим, да интелектуална својина постаје ИСКЉУЧИВО њихово власништво, да могу да објаве укрштеницу (чланак, прилог) колико год пута хоће и да могу да туже свакога ко објави тај прилог? Да ли ја могу да тужим издавача што је објавио мој рад неколико пута, а за тај ми рад платио само једном (ако и тада)?
Укратко, да ли за те своје работе (у погледу енигматских творевина) издавачи имају законско упориште?
Постави коментар